„Одакле долазиш?“ - пита краљ.
„Из пећина у којима се чува злато.“ - одговори змија.
„Шта је вредније од злата?“ - пита краљ.
„Светлост.“ - узврати змија.
„Шта окрепљује више од Сунца?“ - опет ће он.
„Разговор.“ - одговори змија
(Ј. В. Гете, „Зелена змија и прелепа Љиљана“)
1. Изгубљена реч
Постоји једно правило у занатима: када постанеш калфа, одеш у Свет да би доучио занат, постао мајстор, зарадио новац и упознао Свет. А, онда се вратиш у своје место и отвориш своју радњу. Држећи се тог провереног обрасца, након пуних десет година студирања и праксе клиринга у домаћој средини, што је укључивало сталан контакт са школом у Калифорнији, теоретско изучавање, тренинге на летњим радионицама по Европи и редовну међународну супервизију, од 1990 па до краја 2004. године радио сам и живео у петнаестак држава, на сва три развијена континента, а највише у троуглу: Минхен – Париз – Женева. У Женеви је тада било и седиште Европске клиринг асоцијације, док је у Бечу, у том истом периоду, основана и Европска асоцијација за психотерапију, којој се и наша клиринг асоцијација придружила. Као подпредседник клиринг асоцијације и стални делегат у Европској асоцијаци у Бечу, пуних десетак година сам био активно укључен у сва стручна, организациона, па и политичка дешавања у овој бранши. Нарочито ми је било корисно чланство у Европској комисији за стандарде тренинга из психотерапије, јер је то била прилика да се неколико пута годишње проведе време са тренерима из свих осталих психотерапијских школа, које се биле укључене у овај пројекат дефинисања и формирања психотерапије као самосталне и независне професије на европском континенту. Са тако солидним капиталом у знању и са зарађеним новцем вратио сам се у Србију, пар дана пре своје породичне славе Св.Николе, у децембру 2004. године.
Настављајући рад као практичар и тренер клиринга на релацији Београд – Скопље, на једном од тих путовања, током преседања и чекања по железничким и аутобуским станицама, пришла ми је стара Циганка и понудила је да ми гледа у длан. Онако докон, због дужег чекања на воз за Скопље, професионално отворен и радознао, пружио сам јој свој длан. Након краћег ћутања и пажљивог испитивања моје шаке, при чему се осећало да покушава да скенира и осети цело моје биће, погледала ме у очи и рекла:
„Мајка те није волела!“ Гласно сам се насмејао, што је њу за тренутак мало збунило, али се није дала, већ је продужила: „Можда је теби изгледало као да те је волела, али у ствари није. Вероватно није знала како или то није могла.“ Схватио сам да је заправо покушавала да ми, на свој неки начин, објасни како ни моја мајка није имала то искуство блискости, јер га можда није добила од своје мајке, тако да је само покушавала, али није могла да ми да нешто што ни она сама није поседовала. У мом случају то није било тачно, али ме је та, свакако генерално коришћена и изречена, циганска мудрост, брушена вековима на разним просторима и преношена с колена на колено, навела на дуготрајно размишњање. Повезао сам то са личним искуствима које сам стекао претходних година током рада са великим бројем својих клијената и студената клиринга. Истина је, највећи број њих, посебно клијената, заиста се хронично налазио у неком стању изолованости, интравертности и затворености у сопственој капсули. То није увек било приметно на први поглед, јер се често радило о веома образованим и елоквентним особама, али се тај релацијски хендикепт, ипак увек дао, пре или касније, осетити и у пракси потврдити и илустровати бројним примерима. Такође, многи од њих су већ од самог почетка говорили о својој хладној, фрустрираној, строгој или превише амбициозној и доминантној мајци.
Једном другом приликом, када сам се враћао возом из Ниша према Зајечару, разговарао сам са старијим господином, пензионером из Неготина, који је цео свој радни век, дуго и на позицији директора, провео у неготинском поправном дому за малолетнике. Причао ми је да је често био случај, кад би мајка дошла да обиђе свог сина, малолетног деликвента, он би одбијао сусрет. Није желелео ни да се види са њом. Када су очеви долазили у посету, то никада није било тако. "Као да су ти грешни и проблематични момци", објашњавао ми је, "били у стању да све опросте својим очевима, ма какви да су били и ма како да су се у прошлости односили према њима, док мајкама - не!" Из свог богатог педагошког и васпитачког искуства, извлачио је, потом, закључак о важности мајке као стубу породице, чија љубав, капацитет за блискост и пожртваност претстављају неопходне темеље за формирање деце и изградњу њихових будућих способности за повезивање са другима и формирање здравих и стабилних међуљудских односа. Та првобитна веза са другим људским бићем, са мајком у чијем смо телу зачети и провели прве месеце свог живота, ако је на један или други начин била мањкава и поремећена, оставља траг на читав човеков будући живот.
Истина је.
Тај базични првобитни однос, бондинг, важан је не само код људи већ пођеднако и код животиња. Сећам се једног лета када смо моја супруга и ја, од половине маја до почетка септембра, провели овде у селу, заједно са нашом унуком, која се те јесени спремала да крене у забавиште. Одмах, током те прве недеље по доласку, посетила нас је старија рођака и мојој унуци дала на поклон једно маче. Већ од тог првог дана, то маче, које је моја унука крстила као „Шапица“, постаје центар њене дечије бриге и пажње, која се спонтано пренела на све нас укућане. У дворишту смо му, у једној шупи, уредили мали простор за боравак. Маца је ту спавала ноћу, док су њих две током дана стално биле заједно. Чим би се ујутру пробудила, моја унука је, још у кревету, тражила да јој бака донесе маче и стави поред ње. После мало мажења, тепања и „разговора“ у кревету, заједно би устајале, одлазиле у купатило на умивање и затим продужиле своје дружење током доручка. То се претворило у јутарњи ритуал који је трајао целог тог лета. „Шапица“ је заиста имала срећу да у првим месецима свог живота добије ту количину пажње и завидне неге. Дубина и квалитет тог односа, емотивне повезаности између детета и мачета, били су присутни и очигледни у сваком тренутку њиховог дружења и некако су обележили те летње месеце. Наравно, почетком септембра, када су се супруга и моја унука вратиле у град, уследило је дуго и емотивно поздрављање, јер је мојој унуци тај растанак од маце тешко падао. Претходних дана је било и питања и дискусије о томе да маче пође са њима у стан, са чиме се моја супруга није слагала, док сам ја, да бих је подржао и помогао у тој ситуацији, својој унуци обећао да ћу преузети на себе сву бригу око Шапице, која је у међувремену прилично порасла.
После њиховог одласка, када би ујутру отворио врата, Шапица ме је чекала испред. Покушавала је увек да ускочи у кућу. То сам јој само повремено и на кратко дозвољавао. Истовремено, непрекидно сам се старао да увек добије прописну количину хране. Но, било је приметно да она није задовољна само са тиме. Недостајао јој је физички контакт, грљење, мажење и тепање, које је уз то до тада ишло. Зато би често само погледала у храну, понешто појела, а онда би наставила да се врзма око мене тажећи све оно више, на шта је била навикнута у претходним месецима. Једног јутра, узео сам је у руке и гласно јој рекао: „Чуј Шапице, ти си једна обична сеоска мачка! И то што си тако размажена претходних месеци, сада је већ прошлост. Мораћеш да се суочиш са новом ситуацијом и припремиш за живот у овим тешким сеоским условима, као што,уосталом, живе и све остале овдашње мачке“. Било је то почетком септембра, који сам, са сином, планирао да проведем у селу. Остали смо и цео октобар, а онда смо и нас двојица отишли у град. Пред сам полазак, Шапицу смо добро нахранили, измиловали је, и оставили саму, да се сналази. С обзиром да је већ била вична у прескакању ограда, одласцима у друга сеоска дворишта у потрази за храном, веровали смо да ће се снаћи.
Испоставило се да су наше претпоставке и наде биле на месту. Кад смо дошли кући, те зиме, затекли смо Шапицу у дневној соби нашег првог комшије. Њему је те јесени страдао пас, за кога је он био веома везан, те је у њему постојала извесна празнина, коју је попунила наша маца. Зашто баш она, поред толиких других сеоских мачака? Она је већ поседовала то искуство и способност за бондинг, за повезаност и блискост. Умела је некако да се наметне, умиљава и мази. Када се и комшија, након неколико година, одселио у град, Шапица је остала верна нашем дворишту иако је била веома покретљива и стално је циркулисала по читавом крају. Често, када бих долазио, затекао бих је испред самих кућних врата. Као да ме је чекала. Или би се убрзо појавила у дворишту, чим би осетила моје присуство. Но, шта је овде још посебно занимљиво? У поређењу са другим сеоским мачкама, та мачка је необично дуго живела и сваке године остављала иза себе бројно потомство. Бондинг, та првобитна веза, када је дубока и комплетна, представља највећи животни капитал и најбољу потенцијалну способност за самореализацију и успех у даљем, приватном и пословном, животу. И, супротно, ако је то било ускраћено, небитно из ког разлога, а најчешће је у питању трансгенерацијски проблем, онда је то својеврсни хендикеп, на чијем отклањању ће сваки појединац морати да ради, пре или касније, неби ли некако пронашао и лично доживео ту „изгубљену реч“: БЛИСКОСТ.
